Koliko su srpski budžet koštale subvencije stranim investitorima, a kolika je bila stvarna korist za državu i privredu, nikada nije podvučena crta. Koncept subvencionisanja stranih investitora počeo je 2006. godine, odlukom Vlade RS da se preko Agencije za podsticanje stranih investicija (SIEPA), kojom je tada rukovodio Mlađan Dinkić, dodeljuju direktni novčani podsticaji za otvaranje radnih mesta, od 4.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Da je SIEPA političko oruđe u rukama jedne ličnosti, Mlađana Dinkića, pokazalo se 2007.godine, nakon formiranja naredne vlade. SIEPA se prebacuje iz nadležnosti Ministarstva finansija na Ministarstvo ekonomije koje nasleđuje Ministarstvo privrede, prelaskom Mlađana Dinkića u taj resor 2007. godine.

Aleksandar Vučić je, preuzevši praktično ceo aparat koji je ostao iza Mlađana Dinkića, u ekonomskim resorima nastavio sa tom praksom. Prevagnula je potreba da se politički promovišu ekonomski uspesi određenog lidera ili vlasti u trenucima potpisivanja ugovora, kao i prilikom otvaranja pogona.

Od 57 firmi koje su dobile 239,5 miliona evra podsticaja,u periodu od 2014. do 2017.svega sedam je iz Srbije, a čak 21 posluje sa gubitkom, pokazuje izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije.

Firma “Truck lite Europe” iz Beograda sa 0 (i slovima – nula) zaposlenih dobila je 2014. od Ministarstva privrede tri miliona evra subvencija. Ova firma, čiji je osnivač iz Nemačke, a koja je dobila podsticajna sredstva za proizvodnju opreme za osvetljenje, iako je pare uzela pre četiri godine, još uvek nije izgradila fabriku u Ćupriji u kojoj je trebalo da zaposli 500 radnika, objavio je Savet za borbu protiv korupcije.

Subvencije od osam miliona evra za istu namenu dobio je i investitor iz Austrije, odnosno firma “ZG Lighting SRB d. o. o.” iz Beograda, a za koju čak i ne postoje podaci u APR o broju zaposlenih i finansijskom rezultatu. Od 57 investitora, deset investitora se bavi proizvodnjom električne, elektronske i ostale opreme za motorna vozila, za šta su dobili podsticajna sredstva u iznosu od 68,4 miliona evra, a prema poslednjim podacima APR, njihov broj zaposlenih je 5.121, dok šest investitora posluje sa ukupnim gubitkom većim od deset miliona evra.U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije navodi se da su tri investitora za proizvodnju, preradu i trgovinu hranom dobila više od 10 miliona evra, a ukupan broj zaposlenih u njima je 122. Za neke od njih, poput “CG foods Europe Nova Pazova”, čiji je većinski vlasnik iz UAE, sredstva su odobrena još 2015. godine u iznosu od skoro četiri miliona evra, a da je broj zaposlenih četiri lica, i iskazan je negativan finansijski rezultat u iznosu od 19,6 miliona dinara – piše u izveštaju Saveta. Zanimljiv je podatak da je kineska kompanija “Mei Ta Europe” iz Obrenovca 2015. dobila 21 milion evra podsticaja, a prema podacima iz APR, istu tu godinu završila je sa neto gubitkom većim od 70 miliona dinara, iliti 590.000 evra. Još alarmantniji podatak je da je ova kompanija, čiji je stopostotni vlasnik “Mei Ta Co. Limited” sa Kipra, prošle godine zabeležila minus od 1,4 milijarde dinara, odnosno 11,9 miliona evra.

U subvencionisanim projektima dominira posebno jedna oblast – ulaganja u kablovsku industriju. Tu spadaju već svima poznata JURA (odakle s vremena na vreme stižu vesti o problemima sa organizovanjem sindikata, mobingom i slično) kao i LEONI, PKC, Delfi i Lir. Karakteristika te grane je da ne zahteva nikakva posebna ulaganja u opremu, jer je u pitanju manuelni ljudski rad nekvalifikovane, pretežno ženske radne snage. U suštini, cela proizvodnja se svodi na ručno vezivanje snopova električnih žica, gde iz nekog razloga automatizacija nije moguća. Te fabrike ne zahtevaju skoro nikakvu opremu, odnosno, može se reći da je to uporedivo sa tekstilnim fabrikama 50-ih godina. Obuka za rad traje dva do tri meseca, jer se od zaposlenih ne zahtevaju nikakva posebna znanja ili veštine.Pošto za takve fabrike ne treba stručna radna snaga, posledica je i da su zarade radnika u njima najniže moguće, jedva nešto preko minimalne. 

Uz subvenciju od 10.000 evra po radnom mestu, ako se uzme u obzir da je u tim kompanijama neto plata nešto preko 200 evra mesečno (porezi i doprinosi iznose oko 140-150 evra mesečno po zaposlenom), država prihoduje od 1.600 do 2.000 evra godišnje na osnovu svih poreza i doprinosa na zarade u fabrikama. U najboljem slučaju, država preko poreza i doprinosa može da pokrije ulaganje tek posle pet do šest godina.

Problem sa ulaganjima u kablovsku industriju je i to što kompanije nisu ni na koji način vezane za Srbiju, pa mogu da uz minimalne troškove proizvodnju presele u bilo koju državu. Koliko su te investicije beznačajne govori to da država, pored novčanog davanja, obezbeđuje i hale koje investitor uzima u zakup. Tako da investitor, ako proceni da mu je proizvodnja negde rentabilnija (ili ako dobije neku novu subvenciju drugde), u roku od nekoliko meseci može, uz minimalne troškove, da preseli proizvodnju bilo gde (oprema se sastoji od radnih stolova, koji se prenesu na željeno mesto). Posebno je problematično što su najvećim delom (uz par izuzetaka) u pitanju ulaganja koja ni na koji način ne predstavljaju ozbiljno podizanje domaće industrije. Što je još gore, pogoni se mogu u roku od nekoliko meseci preseliti u neku drugu državu i ne donose nikakav tehnološki napredak.

Jelisaveta Vasilić, član Saveta za borbu protiv korupcije, ističe da je glavni problem to što Srbija nema zakon o dodeli državne pomoći. To znači da mi nemamo propise o tome ko je nadležan da daje državnu pomoć, uslove pod kojim se daje, nemamo postupak koji mora da se primeni da bi se odabrali oni kojima treba dati. Imamo zakon o kontroli date pomoći, ali kako da ga kontrolišete kada nemate osnovne smernice po kojima se pomoć daje. U stvari, sve takve pomoći se sabiraju u Komisiji za kontrolu državne pomoći, u kojoj nismo videli nijedan predmet da je prekontrolisan – kaže Jelisaveta Vasilić.

U budžetu za 2019. godinu zadržana je praksa da se daje samo zbir svih subvencija za investitore, uz navođenje liste od oko 40 preduzeća koja dobijaju novac,a ostaje nepoznato koliko se para odobrava svakom pojedinačno, ocenjuje Fiskalni savet.Strani investitori su do sada dobili 443 miliona evra subvencija. To je u proseku 6.795 evra po novootvorenom radnom mestu. Ako se uzme u obzir da četvrtinu investicija predstavljaju subvencije postavlja se pitanje šta mi dobijamo.

U “Oceni predloga zakona o budžetu za 2019” autori ovog izveštaja primećuju da subvencije za investitore rastu i da se vlada sve više oslanjala na ovu netržišnu meru kao način podsticanja investicija, a to ne treba da bude zamena za reformu privrednog ambijenta

PZBS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *