Специјалне истражне методе и њихов значај (Први део)

Главни задатак криминалистичке полиције у систему репресије је открити извршиоце кривичних дела како би њихово откривање и довело до осуђујуће пресуде надлежног суда. Поред обимним тактичких и других мера и радњи у новије време посебну и некад и одлучујућу важност у криминалистичким обрадама имају специјалне истажне методе и посебно тајно праћење као део тих метода.

Тајно праћење је оперативна мера која се кроз историју користила још од самих зачетака стварања полицијских служби. У Србији од настанка Министарства –Попечитељства унутрашњих дела у време Првог устанка, почиње и развој праћења као метода од стране полицаја, пандура а знатно касније полицајаца и агената, инспектора и сл. Наравно, овде је реч о рудиментарним облицима праћења где је пре свега сналажљивост онога ко користи праћење доводило до резултата.

 Тек пре тридесетак година криминалистичка полиција добија прва одељења којима се тајно праћење уводи у систем као истражна мера и радња. Нови облици извршења кривичних дела, огроман развој организованог криминала од деведесетих година прошлог века, скакодневни рапидни развој теле-комуникационе технике ставља у први план борбе против најтежих кривичних дела и њихових изршилаца управо оперативно тајно праћење и документовање као саставни део истог. У центру оваквог система се идаље налази оперативац, који пролази свеобухватну обуку не само полцијских знања и вештина већ и обуке и употребе различитим техничким средствима као и сталног усавршавања. Оперативци ових одељења у правом смислу представљају носиоце борбе против пре свега огранизованих криминалних група које се баве трговином наркотицима, оружјем, убиствима, најтежим облицима  имовинских деликата и њиховом привођењу правди.          

Имајући у виду да су ова одељења саставни део криминалистичке полиције а самим тим и део Министарства унутрашњих послова њихов рад је строго регулисан Законом о Кривичном поступку (ЗКП), Законом о полицији и Законом о тајности података. Ипак, када се спомене тајност у смислу праћења и осматрања и негативна искуства у вези са „тајношћу“ података до којих се долази и сазнања а која су се злоупотребљавала и користила у сврхе које за то нису биле намењене поставља се питање заштите и података добијених овим радом али и самих оперативаца. У ЗКП-у у чл. 161, 162, 170, 171, 172, 173 су наведне посебне доказне радње као и ко их може наредити, како и на који начин се поступа  са доказима и сл. 

 Службе и одељења које се баве тајним праћењем и осталим истражним методама имају самим тим огромну важност у систему безбедности али је још значајнија борба против њихове злоупотебе од стране различитих фактора и коришћења у  потпуно противзаконите и противуставне сврхе.                     

Злоупотреба се може састојати у широкој лепези од предочавања лицу из криминогене средине да је „предмет обраде“ по правилу од самих оперативаца, у већини радника „споља“ одн. Оперативаца других одељења и јединица до најтежих облика злоупотребе, од стране цивилних органа који би требало да представљају изабране органе чији је приоритетни задатак управо контрола рада служби.            Злоупотреба од стране ових органа је посебно тежак облик при коришћењу прибављених података и материјала (аудио-видео) која се тада користе не више ради спречавања извршења кривичних дела већ управо ради, по правилу извршења нових, уцене, тговине утицајем и многих других крив. дела.  Коришћење ових података и уопште рад ових служби у такве сврхе доводи до кршења основних људских права и слобода грађана, усмерених и против политичких противника, представника медија, новинара и сл.

О овој теми ћемо писати опширније у наредним данима.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *