„NIJE SRPSKI ĆUTATI“  – TRGOVINA ORUŽJEM NAJUNOSNIJI POSAO

U noći 28. novembra, 2015. godine, kargo avion Iljušin Il-76 beloruske avio kompanije Rubi Star poleteo je sa piste beogradskog Aerodroma Nikola Tesla u pravcu grada Džeda u Saudijskoj Arabiji. Trup aviona bio je prepun oružja.

Bio je to samo jedan od najmanje 68 letova koji su u proteklih 13 meseci prebacivali oružje iz centralne i istočne Evrope ka Bliskom istoku i Turskoj koje su, zatim, oružje preusmerile ka građanskim ratovima u Siriji i Jemenu, otkrivaju Balkanska istraživačka mreža (BIRN) i Mreža za istraživanje organizovanog kriminala i korupcije (OCCRP).

Ti letovi predstavljaju samo mali deo od 1,2 milijarde evra vrednih poslova ugovorenih za kupovinu oružja od 2012. godine do danas.

Ova trgovina je gotovo sigurno nelegalna, tvrde stručnjaci za oružje i ljudska prava.

Novinari BIRN-a i OCCRP-a su, tokom jednogodišnjeg istraživanja, pregledali brojne informacije o izvozu oružja, izveštaje UN, podatake o letovima i ugovore o trgovini oružjem koji otkrivaju kako se na Bliski istok transportuje hiljade automatskih pušaka, minobacačke municije, raketnih bacača, protiv-tenkovskog naoružanja i teških mitraljeza iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Bugarske, Češke, Rumunije i Slovačke. Sve ukazuje na sistemsko preusmeravanje oružja ka naoružanim grupama optuženim za ozbiljna kršenja ljudskih prava.

“Ovi poslovi su nezakoniti prema ATT-u (Sporazum UN o trgovini naoružanjem) i drugim međunarodnim zakonima i morali bi odmah da se prekinu”, kaže Patrik Vilken (Patrick Wilcken), ekspert za oružje pri organizaciji Amnesti Internešnal (Amnesty International) koji je imao uvid u dokaze koje su pribavili novinari.

U Republici Srbiji, uprkos brojnim dokazima da se oružje preusmerava sirijskim i drugim naoružanim grupama optuženim za teške zločine, dozvole za izvoz naoružanja “nadležni organi” nastavljaju da izdaju .

Do Arapskog proleća 2011. godine, trgovina oružjem između istočne Evrope i Saudijske Arabije, Jordana, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Turske, gotovo da nije ni postojala, pokazuje analiza podataka o izvozu oružja.

Ovo se, međutim, promenilo nakon 2012. godine, dolaskom na vlast Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića i SNS!

BIRN i OCCRP su došli do poverljive dokumentacije iz srpskog Ministarstva odbrane i zapisnika sa niza međuresornih sastanaka iz 2013. godine održanih u Sektoru za materijalne resurse MO. Ova dokumenta pokazuju da su pojedinci, odgovorni ljudi, u Sektoru za materijalne resurse u MO Republike Srbije bili zabrinuti da bi isporuke Saudijskoj Arabiji mogle biti preusmerene u Siriju, naglašavajući da Saudijci ne koriste oružje iz centralne i istočne Evrope kao i da su poznati po tome da snabdevaju oružjem sirijsku opoziciju. Odlučujući o zahtevu jednog od trgovaca oružjem, Sektor za materijalne resurse MO Srbije odbilo je njegov zahtev za dozvolu za izvoz u Saudijsku Arabiju, da bi samo nakon godinu dana dolaskom novih, “podobnih lica” u Ministarstvo odbrane i Sektor za materijalne resurse, MO odobrilo nove isporuke oružja pravdajući to nacionalnim interesima.

Aerodromi u Beogradu, Sofiji i Bratislavi su glavni centri za transport oružja, PRI ČEMU JE NAJVIŠE LETOVA BILO IZ BEOGRADA, GLAVNOG GRADA SRBIJE.

Patrik Vilken, ekspert za oružje pri organizaciji Amnesti Internešnal kaže da su centralna i istočna Evropa u odličnoj poziciji da zarade na neverovatnom porastu potražnje za oružjem nakon Arapskog proleća. „Geografska blizina i manjak kontrole izvoza obezbedili su nekim balkanskim zemljama vodeću poziciju u ovoj trgovini, u nekim slučajevima čak i uz prikrivenu podršku SAD”, dodao je on. „Istočna Evropa rehabilituje industrije oružja iz vremena hladnog rata koje se šire i ponovo postaju profitabilne”.

Srpski premijer Aleksandar Vučić nedavno se hvalio da bi Srbija mogla da proizvodi pet puta više naoružanja a da i dalje ne bi mogla da zadovolji potražnju.„Nažalost, u drugim delovima sveta se itekako ratuje više nego ikad i sve što proizvedete, kako god da okrenete, na bilo kojoj strani sveta možete da prodate” rekao je on.

Analiza društvenih medija koju su uradile BIRN i OCCRP pokazuje da je čehoslovačko, jugoslovensko, srpsko, hrvatsko i bugarsko oružje prisutno na ratištima u Siriji i Jemenu. Oružje iz ovih zemalja samo dodatno rasplamsava konflikte koji su već odneli ogroman broj života i izazvali nezapamćenu patnju.

Pripadnik pobunjeničke Slobodne sirijske vojske, fotografisao se i u februaru 2016. godine postavio na Fejsbuk sliku sa potpuno novim teškim mitraljezom koji je tek bio isporučen njegovom bataljonu. Gde je tačno oružje proizvedeno i kako se našlo u prašnjavom dvorištu u severnoj Siriji, nije zanimalo ni njegove saborce iz 13. divizije koji su se borili protiv vojske Bašara el-Asada u Alepu. Za njih, mitraljez je jednostavno bio najnovije i najbolje oružje koje su ikada dobili. Međutim, zbog specifičnog oblika i očuvanosti mitraljeza, fotografija okačena na Fejsbuk, privukla je pažnju stručnjaka koji su pretpostavili da bi to novo oružje mogao biti tek proizvedeni M02 Kojot, teški mitraljez fabrike Zastava oružje iz Kragujevca.

Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) i Projekat za istraživanje kriminala i korupcije (OCCRP) otkrili su kako je M02 Kojot, teški mitraljez, kao deo pošiljke oružja za Slobodnu sirijsku vojsku tokom 2015. i 2016. godine prešao 6,000 kilometara dug put od proizvodne trake Zastava oružja u Kragujevcudo sirijskih pobunjenika – uz učešće Srbije, Bugarske, Saudijske Arabije, Turske i Sjedinjenih Američkih Država. Put Kojota pokazuje i kako Saudijska Arabija sistematski i protiv zakonito preusmerava oružje različitim frakcijama na Bliskom Istoku, ali i kako balkanske vlade žmure na ovu unosnu trgovinu.

Prema domaćem zakonu o trgovini oružjem, UN-ovom Sporazumu o kontroli trgovine naoružanjem i propisima EU koje bi trebalo da poštuje, Srbija je dužna da zaustavi izvoz oružja za koje postoji verovatnoća da će biti preusmereno ka ratnim zonama ili grupama osumnjičenim za ratne zločine.

Ipak, 2015. godine Srbija je odlučila da ignoriše ranije sumnje i dozvoli izvoz Kojota koji su, zajedno sa drugim oružjem ukupne vrednosti od oko 135 miliona evra, izvezeni u Saudijsku Arabiju.

U pisanom odgovoru na pitanja BIRN-a, uprava za odnose s javnošću srpskog Ministarstva odbrane je navela da je fabrika Zastava prodala 2015. i 2016. godine “izvestan broj“ Kojota namenjenih izvozu u Saudijsku Arabiju bugarskoj firmi za trgovinu oružjem BIEM iz Sofije. Ministarstvo je takođe napisalo da se na osnovu fotografija ne može pouzdano ustanoviti “geografsko okruženje u kom je mitraljez pronađen“, kao ni “da li se radi o mitraljezu iz proizvodnog programa Zastava oružja ili nekog drugog proizvođača“. Nakon što im je dostavljen serijski broj Salamovog Kojota, iz Ministarstva su inicijalno tvrdili da ne mogu da uđe u trag mitraljezu. Nakon šest meseci prepiske i mnogobrojnih poziva, Ministarstvo je u pisanom odgovoru potvrdilo da je na fotografijama zaista primerak Zastavinog Kojota M02 i da je mitraljez sa serijskim brojem 3007 prodat BIEM-u 2015. godine.

Te 2015. godine bugarska firma za trgovinu oružjem BIEM naručila je veliku količinu naoružanja od Zastava oružja, državne firme koja proizvodi svoju verziju automatske puške AK-47, kao i teški mitraljez Kojot. Ugovor između BIEM-a i Zastave je “tajan”, ali zvanične informacije iz finansijskih izveštaja kragujevačke fabrike za 2015. godinu pokazuju da je bugarska kompanija platila oružje oko 2,7 miliona evra. Dozvolu za izvoz Kojota BIEM-u je izdalo srpsko Ministarstvo trgovine na osnovu Potvrde o krajnjem korisniku, kojom je garantovano da će oružje koristiti Saudijske bezbednosne snage.

UN podaci o trgovini otkrivaju da je Srbija nastavila da izvozi oružje u Saudijsku Arabiju tokom 2016. godine.

Vuk Jeremić rekao je na  televiziji Naša da je u poslednjih 20 meseci je iz Srbije u Saudijsku Arabiju izvezeno oružja u vrednosti od 220 miliona dolara. Jedna od najvećih firmi koja se time bavi je GIM, u vlasništvu Gorana Todorovića, čoveka koji je u poslu trgovine oružjem sa Brankom Stefanovićem, ocem Nebojše Stefanovića. Njih dvojica su osnovali i zajedničku firmu ‘United BG’, što je proverljivo u APR-u”, rekao je Jeremić. Naveo je da je firma GIM, u kojoj radi svega četvoro zaposlenih, u tom periodu izvezla u Saudijsku Arabiju oružje u vrednosti od 67 miliona dolara, dok je državno preduzeće SDPR u Arabiju izvezlo oružje vredno tek 14,5 miliona dolara. “Avioni sa Bliskog istoka i iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza sa aerodroma ‘Konstantin Veliki’ u Nišu i ‘Nikola Tesla’ u Beogradu prevoze oružje proizvedeno u Srbiji na vojne aerodrome u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima koji se nalaze nadomak granica Jemena i Sirije, gde to naše oružje onda završava ilegalnim kanalima”, rekao je Jeremić.

Jeremić je upitao da li je normalno da otac ministra policije blisko sarađuje sa trgovcima oružjem, kojima su neophodne izvozne dozvole Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno njegovog sina.

Šestorica dilera oružja posetilo je valjevsku vojnu fabriku „Krušik” u maju 2017. godine da bi videli robu koju su nameravali da kupe – minobacačke mine i dalekometne rakete.

Od njih šestorice trojica su bili saudijski kupci, predstavnici kompanije Rinad Al Jazira, a trojica predstavnici GIM-a, srpske kompanije koja od 2017. godine postaje bitan igrač na tržištu naoružanja. Zasluge za uspeh GIM-a mogu se pripisati tome što Saudijci prethodnih nekoliko godina ne štede dolare za srpsko oružje i municiju, ali pre svega uticaju jednog od prisutnih ljudi na pomenutom sastanku u valjevskom „Krušiku”.

Reč je o ocu ministra policije Nebojše Stefanovića – Branku Stefanoviću.

Nedeljnik NIN je objavio u oktobru 2018. godine da je firma Branka Stefanovića „United BG“ dobila dozvolu Ministarstva trgovine, a uz prethodnu saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova, da trguje oružjem.

Dokument do kog je došao BIRN pokazuje da ministrov otac aktivno trguje oružjem, ali ne preko kompanije u njegovom vlasništvu, već kroz angažman u firmi GIM, u vlasništvu Gorana Todorovića koji godinama unazad trguje vojnom opremom. Pored toga, podaci iz dokumenta pokazuju da je GIM imao povlašćen položaj u „Krušiku” i da je robu dobijao po nižoj ceni, što mu je donelo bolje mesto na tržištu i bolju zaradu.

GIM je za poslednje četiri godine narastao od malog posrednika sa godišnjim prihodom od par desetina miliona dinara do kompanije koja u poslovima posredovanja u trgovini oružjem ima promet od preko milijardu dinara. Finansijski izveštaji pokazuju da GIM sa četrdesetak miliona dinara prihoda u 2016. naglo skače na preko milijardu dinara prihoda u 2017. godini što se poklapa sa angažovanjem Branka Stefanovića u poslovima sa „Krušikom”. Anonimni izvor iz namenske industrije za BIRN kaže da su cene po kojima „Krušik” prodaje mine GIM-u „nerazumno niske, na granici gubitka”.

Ovakvi nezakoniti poslovi u normalnoj državi za koju se zalaže PZB Sneće biti mogući!

Pokret za bezbednu Srbiju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *